Crni talas

Crni talas ili crni val, ređe Novi jugoslovenski film, je izraz kojim se opisuju trendovi u jugoslovenskoj kinematografiji i političkoj sceni tokom druge polovine 1960-ih i početkom 1970-ih (od oko 1958. do 1973.),[1] odnosno svojevrsni pokret kojem je karakteristika bila sklonost prema eksperimentisanju u formi i umetničkoj orijentaciji, ali i prikaz mračnih strana života u tadašnjoj jugoslovenskoj državi, kao i sve kritičniji stav prema njenom komunističkom poretku.[2]

Ostvarenja crnog talasa se često navode kao najveći međunarodni uspesi jugoslovenske kinematografije, pri čemu se posebno ističu autori kao što su Aleksandar Petrović, Dušan Makavejev i Želimir Žilnik koji osvojili niz prestižnih festivalskih nagrada.

Istorija

Studentske demonstracije u Beogradu, 1968.

Autori crnog talasa su velikim delom inspiraciju crpili iz sličnih trendova u svetskim kinematografijama, pre svega francuskog Novog talasa.[3] Dodatna inspiracija i podsticaj su bile studentske demonstracije 1968. godine u Jugoslaviji, kao i u ostatku sveta.[4]

Filmovi su izazvali reakciju vladajućeg Saveza komunista u čijem je službenim novinama Borba 3. augusta 1969. godine objavljen članak Crni val u našem filmu, po kome je pokret dobio ime. Komisija Predsedništva Saveza komunista Jugoslavije je 27. oktobra 1969. održala sednicu na kojoj je razmatran materijal Radne grupe za film „Stanje i problemi u jugoslovenskoj kinematografiji”, a na kojoj je donesen zaključak da pojedini jugoslovenski filmovi i drugi vidovi umetnosti imaju tendenciju degradacije revolucije i njenih tekovina.[5]

U Novom Sadu je 5. jula 1971. održana velika javna diskusija o filmu W. R. – Misterije organizma, na kojoj je kritikovan prikaz Staljina u filmu, kao i bojazan da bi i Josip Broz mogao da bude predmet kritičkog prikaza.[4] Film je zabranjen i potom je proveo 15 godina u bunkeru. Lazar Stojanović, autor studentskog filma Plastični Isus godine 1973. završio je u zatvoru zbog širenja „neprijateljske propagande”. Godine 1973. dolazi do zabrane crnog talasa i do nastanka takozvanog crvenog talasa. U filmove Crvenog talasa, koji su bili potpuna suprotnost filmovima crnog talasa, spadaju pre svega partizanski filmovi: Bitka na Neretvi (1969), Valter brani Sarajevo (1971), Sutjeska (1973), Užička republika (1974), Partizani (1974), Doktor Mladen (1975), Crvena zemlja (1975), Partizanska eskadrila (1979), Veliki transport (1983) i drugi.

Ti su događaji označili kraj crnog talasa i početak tzv. Olovnih godina u jugoslovenskoj kinematografiji koji je korespondirao sa gušenjem kreativnih sloboda u državi.

Karakteristike

Ostvarenja crnog talasa su najčešće kritika socijalističkog društva, ideologije, odnosno tadašnjih vlasti i njihovog prikaza u javnosti. Kao pokret, crni talas je predstavljao suprotnost predstavnicima zvaničnog socijalističkog kulturnog estetizma koji su stvarnost oslikavali kroz prikaze opšteg napretka i blagostanja jugoslovenskog socijalističkog društva.[6] Suprotno ideološkom prikazu jugoslovenske stvarnosti, crni talas se bavi temama iz svakodnevnog života običnog sitnog čoveka.[7][4] Jedna od glavnih karakteristika pokreta je realizam, odnosno prikaz stvarnosti života onakvim kakav jeste, nasuprot preterano ulepšanoj, propagandnoj i ideološkoj stvarnosti.[8]

Predstavnici

Film

Želimir Žilnik (levo), Dušan Makavejev (sredina) i kritičar Ranko Mutinić, 1989.

Najznačajniji predstavnici crnog talasa kroz filmska ostvarenja su režiseri: Aleksandar Petrović, Živojin Pavlović, Đorđe Kadijević, Dušan Makavejev, Mića Popović, Lordan Zafranović, Želimir Žilnik, Lazar Stojanović, Ljubiša Kozomara, Gordan Mihić, Vojislav Kokan Rakonjac, Jovan Jovanović, Bahrudin Čengić i drugi.[2][9][10]

Dušan Makavejev se smatra vođom filmskih stvaralaca crnog talasa.[11] Njegov najuspešniji film bila je politička satira iz 1971. W. R. – Misterije organizma, koju je režirao i napisao. Film je zabranjen, a Makavejev je pobegao iz zemlje, ne radeći tamo sve do 1988. Snimio je Sweet Movie (Slatki film) u Kanadi, Holandiji i Francuskoj.

Aleksandar „Saša“ Petrović bio je još jedna od najznačajnijih ličnosti pokreta. Pokret je učinio poznatim u Jugoslaviji i inostranstvu. Dva njegova dela bila su nominovana za Oskara za najbolji film na stranom jeziku: Tri (1965) i Skupljači perja (1967).[12]

Rani radovi (1969) Želimira Žilnika pokazali su glavne tendencije crnog talasa: neobične forme, polemičke metode, društveno-kritičke brige, opozicionu ideologiju i fatalističko finale. Istovremeno, film je podstakao pisca i novinara Vladimira Jovičića (koji je insistirao na stavu tradicionalne komunističke partije) da napiše članak Crni val u našem filmu, objavljen u Borbi 19. 3. avgusta 1969. koji je skovao sam pojam „crni talas“. Ovim filmom i ovim člankom počeo je zvanični kontranapad na pokret.[13]

Najvažniji klasik crnog talasa iz Hrvatske su Lisice (1969) Krste Papića, prvi film koji prikazuje tajne raskida između Josipa Broza Tita i Josifa Staljina 1948. godine.

Značajnija ostvarenja u oblasti filma su:

  • Dvoje (Aleksandar Petrović, 1961)[2]
  • Čudna devojka (Jovan Živanović, 1962)[8]
  • Parada (Dušan Makavejev, 1962)[9]
  • Dani (Aleksandar Petrović, 1963)[2]
  • Čovek iz hrastove šume (Mića Popović, 1963)[8]
  • Grad (Kokan Rakonjac, Marko Babac i Živojin Pavlović, 1963)[9]
  • Tri (Aleksandar Petrović, 1965)
  • Čovek nije tica (Dušan Makavejev, 1965)[2]
  • Neprijatelj (Živojin Pavlović, 1965)[8]
  • Povratak (Živojin Pavlović, 1966)[9]
  • Roj (Mića Popović, 1966)[8]
  • Skupljači perja (Aleksandar Petrović, 1967)[2]
  • Buđenje pacova (Živojin Pavlović, 1967)[9]
  • Kad budem mrtav i beo (Živojin Pavlović, 1967)[9]
  • Praznik (Đorđe Kadijević, 1967)[8]
  • Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT (Dušan Makavejev, 1967)[2]
  • Jutro (Mladomir Puriša Đorđević, 1967)[14]
  • Pohod (Đorđe Kadijević, 1968)
  • Biće skoro propast sveta (Aleksandar Petrović, 1968)[2]
  • Nevinost bez zaštite (Dušan Makavejev, 1968)[2]
  • Nezaposleni ljudi (dokumentarni film, Želimir Žilnik, 1968)[2]
  • Delije (Mića Popović, 1968)[8]
  • Uzrok smrti ne pominjati (Jovan Živanović, 1968)[8]
  • Podne (Mladomir Puriša Đorđević, 1968)[9]
  • Sveti pesak (Miroslav Mika Antić, 1968)[9]
  • Zaseda (Živojin Pavlović, 1969)[9]
  • Lisice (Krsto Papić, 1969)
  • Rani radovi (Želimir Žilnik, 1969)[2]
  • Vrane (Ljubiša Kozomara i Gordan Mihić, 1969)[9]
  • Doručak sa đavolom (Miroslav Mika Antić, 1969)[9]
  • Crveno klasje (Živojin Pavlović, 1970)[9]
  • W. R. – Misterije organizma (Dušan Makavejev, 1971)[2]
  • Plastični Isus (Lazar Stojanović, 1971)[2]
  • Crni film (Želimir Žilnik, 1971)[9]
  • Mlad i zdrav kao ruža (Jovan Jovanović, 1971)[9]
  • Slani kikiriki (1971)
  • Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji (Bato Čengić, 1971)[9]
  • Nedostaje mi Sonja Heni (Karpo Aćimović Godina, 1972)[9]
  • Slike iz života udarnika (Bato Čengić, 1972)[15]
  • Majstor i Margarita (Aleksandar Petrović, 1972)[2]
  • I Bog stvori kafansku pevačicu (Jovan Živanović, 1972)[8]
  • Crveni udar (Predrag Golubović, 1974)[2]
  • Hajka (Živojin Pavlović, 1977)

Književnost

Predstavnici crnog talasa u književnosti su: Mirko Kovač, Dragoslav Mihailović, Slobodan Selenić, Antonije Isaković, Milisav Savić, Vidosav Stevanović, Ivan Ivanović, Bogdan Tirnanić i drugi.[6]

Značajnija ostvarenja u oblasti književnosti su:

Priznanja i nasleđe

Crni talas je jedan od najuspešnijih i međunarodno priznatih kinematografskih pokreta jugoistočne Evrope, pored rumunskog novog talasa iz 2000-ih.

Filmovi su osvojili mnoštvo međunarodnih priznanja, uključujući Zlatnog medveda, Srebrnog medveda za najbolju režiju, Grand prix u Kanu, šest nominacija za Zlatnu palmu u Kanu i četiri nominacije za Oskara za najbolji međunarodni igrani film, a uspeh se nastavlja kroz režisere koji su izašli iz talasa, uključujući dve nagrade Zlatne palme 1980-ih i 1990-ih.

Danas se nekoliko filmova smatra klasicima svetske kinematografije i objavljeni su kao deo uticajnih kolekcija kao što je Criterion Collection u Sjedinjenim Državama. Restaurisana verzija Čengićevog filma Slike iz života udarnika iz 1972. je 2023. godine nominovana za najbolju filmsku restauraciju na 80. Venecijanskom filmskom festivalu.[16]

Izvori

  1. ↑ „Завршетак „Вивисектфеста“: Црни талас домаће кинематографије”. РТВ. 2008-12-04. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  2. ↑ 2,00 2,01 2,02 2,03 2,04 2,05 2,06 2,07 2,08 2,09 2,10 2,11 2,12 2,13 2,14 „„Црни талас“ као израз бунта”. Pravda. 18. 3. 2011. Arhivirano iz originala na datum 24. 05. 2012. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  3. ↑ „Европски сензибилитет српског филма”. Политика. 1. 3. 2008. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  4. ↑ 4,0 4,1 4,2 „Сезона лова на „црне вештице“, Ранко Мунитић” (ср). Пулс. Arhivirano iz originala na datum 26. 12. 2010. Pristupljeno 3. 3. 2012. 
  5. ↑ „Југословенски филм”. Puls. Arhivirano iz originala na datum 11. 03. 2012. Pristupljeno 4. 3. 2012. 
  6. ↑ 6,0 6,1 6,2 6,3 6,4 „Југословенски критички филм - обрачун са црним таласом”. Б92. 8. 9. 2007. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  7. ↑ „Заседа Живојина Павловића – „црни талас“ у југословенском филму”. Пулс. Arhivirano iz originala na datum 28. 12. 2011. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  8. ↑ 8,0 8,1 8,2 8,3 8,4 8,5 8,6 8,7 8,8 „Александар Дунђерин: На ивици европске депоније”. Видовдан. 29. 2. 2012. Arhivirano iz originala na datum 08. 03. 2010. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  9. ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 9,13 9,14 9,15 Забрањени без забране, Милан Никодијевић и Динко Туцаковић, Art & Popcorn (2007)
  10. ↑ „Грег ДеКјур: Југословенски црни талас”. Политика. 18. 5. 2011. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  11. ↑ Sterritt, David. „Sweet Movie: Wake Up!” (en). The Criterion Collection. Pristupljeno 2023-02-17. 
  12. ↑ „1968 | Oscars.org | Academy of Motion Picture Arts and Sciences” (en). www.oscars.org. Pristupljeno 2023-02-17. 
  13. ↑ „Jutarnji list - JURICA PAVIČIĆ: Optužnica protiv kulture krivo je napisana. Ponovno živimo 1972. godinu” (hr-hr). www.jutarnji.hr. 2017-03-04. Pristupljeno 2023-02-17. 
  14. ↑ „Филмски циклус „Црни талас српског филма“ у Кинотеци Македоније” (ср). Спона: Културно-информативни центар Срба. Arhivirano iz originala na datum 20. 10. 2011. Pristupljeno 29. 2. 2012. 
  15. ↑ Reizi, Paulina. „A Season of Classic Films: Premiere of ‘Life of a Shock Force Worker’ in Biennale – ACE – Association des Cinémathèques Européennes” (en). 
  16. ↑ Life of a Shock Force Worker (1972) - Awards - IMDb 

Spoljašnje veze

  • Novi film – Filmkunst des „demokratischen Sozialismus“? von Lutz Haucke (aus kulturation.de 2/2006) (de) Arhivirano 2007-09-28 na Wayback Machine-u