Šaljiva slika

Šaljiva slika je tip ilustacije, često animirane, obično u nerealističnom ili polurealističnom stilu. Specifično značenje je vremenom evoluiralo, ali moderna upotreba se obično odnosi na: sliku ili seriju slika namenjenih satiri, karikaturi ili humoru; ili filmska slika koja se oslanja na sekvencu ilustracija svoje animacije. Osoba koja stvara šaljive slike naziva se u prvom smislu termina karikaturistom,[1] a u drugom se smislu obično zove animator.

Koncept je nastao u srednjem veku, a prvo je opisivao pripremni crtež za umetničko delo, poput slike, freske, tapiserije ili vitraža. U 19. veku, počevši od časopisa Panč 1843. godine, šaljive slike su se prvo osnosile na šaljive ilustracije u časopisima i novinama. Početkom 20. veka šaljive slike su prerasle u animirane filmove koji podsećaju na štampane šaljive slike.[2]

Lepa umetnost

Šaljiva slika je crtež pune veličine napravljen na čvrstom papiru kao studija ili maketa za sliku, vitraže ili tapiseriju. Takvi crteži su se tipično koristili u izradi freski za tačno povezivanje sastavnih delova kompozicije kada su slikalo na vlažnom malteru tokom više dana (giornat).[3]

Takvi crteži često imaju ubode igle duž obrisa dizajna. Crteži slikara, poput Rafaelovih crteža u Londonu, i primeri Leonardo da Vinčijevih radova, sami su visoko cenjeni. Crtane tapiserije, obično obojene, pratili su tkači na tkalačkom razboju.[2][4]

Štampani mediji

Džon Lič, Crtež br.1: Supstanca i senka, 1843, satirični pripremni crtež za freske u Vestminsterskoj palati, korak u stvaranju savremenog značenja „crtanog filma”.

U štampanim medijima šaljiva slika je ilustracija ili serija ilustracija, obično sa humorističkog karaktera. Ova upotreba datira iz 1843. godine, kada je časopis Panć na svojim stranicama primenio termin satirični crteži,[5] posebno skice Džona Liča.[6] Prvi od njih parodirao je pripremne crteže za velike istorijske freske u tada novoj Vestminsterskoj palati.[7] Originalni naslov za ove crteže bio je Lice gospodina Panča je slovo Q, a novi naslov engl. cartoon je bio ironična referenca na samoveličajuće držanje Vestminsterskih političara.

Loker Dejvi Džounsa, šaljiva slika iz 1892. u Panču sera Džona Teniela[8][9]

Ser Džon Teniel — ilustrator Alisinih avantura u zemlji čuda — pridružio se Panču 1850. godine i tokom preko 50 godina je doprineo sa više dve hiljade šaljivih crteža.[10]

Šaljive slike se mogu podeliti na geg karikature, koje uključuju redakcione karikature, i stripove.[11][12]

Moderne geg šaljive slike sa jednim panelom, koje se mogu naći u časopisima, uglavnom se sastoje od jednog crteža sa natpisom koji se nalazi ispod, ili ređe, u govornom balonu.[13] Novinski sindikati su takođe distribuirali geg karikature Mela Kalmana,[14][15][16] Bila Holmana,[17][18] Gerija Larsona,[19][20] Džordža Ličtija,[21][22] Freda Nehera[23][24] i drugih. Mnogi smatraju karikaturistu Njujorkera Pitera Arnoa ocem moderne geg šaljive slike (kao što je i sam Arno činio).[25][26][27][28][29][30] Na spisku magazinskih karikaturista nalaze se Čarls Adams, Čarls Barsoti i Čon Dej. Bil Hoest, Džeri Markus i Virdžil Parč počeli su kao crtači u časopisima i prešli u sindikatne komične stripove. Ričard Tompson je ilustrovao brojne članke u Vašington Postu pre nego što je napravio svoj strip Cul de Sac. Sportska sekcija novina obično je prikazivala šaljive crteže, ponekad uključujući i sindikalne priloge kao što je Sve u Sportu Čestera „Četa“ Brauna.

Uređivačke karikature se nalaze skoro isključivo u novinskim publikacijama i veb sajtovima sa vestima. Iako koriste humor, oni su ozbiljnijeg tona, obično koriste ironiju ili satiru. Umetnost obično deluje kao vizuelna metafora da ilustruje tačku gledišta o aktuelnim društvenim ili političkim temama. Uređivačke šaljive slike često uključuju govorne balone i ponekad koriste više panela. Zapaženi uređivački karikaturisti su Herblok, Dejvid Lou, Džef Maknili, Majk Piters i Džerald Skarf.[2]

Komični stripovi, takođe poznati kao crtani stripovi u Ujedinjenom Kraljevstvu, svakodnevno se nalaze u novinama širom sveta i obično su kratke serije šaljivih ilustracija u nizu. U Sjedinjenim Državama, oni se obično ne nazivaju „crtaćima”, već pre „stripovima”. Bez obzira na to, kreatori komičnih stripova — kao i komičnih knjiga i grafičkih romana — obično se nazivaju „karikaturistima“. Iako je humor najzastupljenija tema, u ovom mediju zastupljeni su i avantura i drama. Neki istaknuti crtači humorističkih stripova su Skot Adams, Čarls Šulc, E. K. Sigar, Mort Voker i Bil Voterson.[2]

Animacija

a running horse (animated)
Animirani crtani konj, nacrtan pomoću rotoskopiranja iz Edvard Majbridžovih fotografija iz 19. veka

Zbog stilskih sličnosti između komičnih stripova i ranih animiranih filmova, šaljive slike se mogu odnositi na animaciju, a pojam crtani film se trenutno se koristi za animirane crtane filmove i šaljive slike.[31] Dok animacija označava bilo koji stil ilustrovanih slika viđenih uz brzu zamenu kako bi se stvorio utisak pokreta, pojam crtani film najčešće se koristi za opisivanje televizijskih emisija i kratkih filmova namenjene deci, koji obično sadrže antropomorfirane životinjama,[32] superheroje, avanture dečjih protagonista ili srodne teme.

Tokom 1980-ih godina, engleski termin cartoon je skraćen na toon, pri čemu se počeo odnositi na likove u animiranim produkcijama. Ovaj pojam je popularizovan 1988. godine kombinovanim akcionim/animiranim filmom Ko je smestio Zeki Rogeru, a 1990. godine sledila je animirana TV serija Tini tun aventure.

Reference

  1. ^ Merriam-Webster's Dictionary.
  2. ^ а б в г Becker 1959
  3. ^ Constable 1954, стр. 115.
  4. ^ Adelson 1994, стр. 330.
  5. ^ Punch.co.uk. „History of the Cartoon”. Архивирано из оригинала 11. 11. 2007. г. Приступљено 1. 11. 2007. 
  6. ^ Adler & Hill 2008, стр. 30.
  7. ^ „Substance and Shadow: Original Editorial Accompanying "Cartoon, No. I"”. Victorian web.org. Приступљено 29. 10. 2023. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  8. ^ Smollett, Tobias (1751). The Adventures of Peregrine Pickle. London: D. Wilson. стр. 66. 
  9. ^ Defoe, Daniel (1726). The four years voyages of capt. George Roberts. Written by himself. стр. 89. 
  10. ^ „Sir John Tenniel”. National Portrait Gallery. Приступљено 26. 8. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  11. ^ "A Guy, a Palm Tree, and a Desert Island: The Cartoon Genre That Just Won’t Die", Vanity Fair (retrieved January 8, 2018)
  12. ^ "Cartoons About Therapy from the Past Century (Well, Almost)", The New Yorker (retrieved August 31, 2023)
  13. ^ Bishop 2009, стр. 92.
  14. ^ „Short Cuts, Series 1, The Comfort of Strangers”. BBC Radio 4. BBC. Приступљено 29. 4. 2022. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  15. ^ Little big man, Stanley Price, The Times, Times, London, February 7, 2004
  16. ^ Mel Calman Архивирано 2009-01-01 на сајту Wayback Machine (LB Hackney) accessed 20 March 2009
  17. ^ "BILL HOLMAN," New York Times (March 21, 1987).
  18. ^ Trickey, Erick. "Quick Draw," Cleveland Magazine, February 2009.
  19. ^ Olsen, Ken (24. 4. 1990). „Larson to give '90 WSU grads unusual sendoff”. Idahonian. (Moscow). стр. 1A. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  20. ^ Angier, Natalie (28. 4. 1998). „An Amateur of Biology Returns to His Easel”. Science Times. The New York Times. 147 (51,141). стр. F5. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  21. ^ Ask Art
  22. ^ Contemporary Authors
  23. ^ Fred W. Neher, Number: 523-42-8354; Issue State: Colorado; Issue Date: 1951-1952 via Ancestry.com. U.S., Social Security Death Index, 1935-2014 [database on-line]. Provo, UT, USA:
  24. ^ „University of Colorado: "A Guide to Manuscript Collections"” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 2012-03-07. г. Приступљено 2009-10-03. 
  25. ^ Maslin, Michael (5. 5. 2016). „The Peter Arno Cartoons That Help Rescue The New Yorker”. The New Yorker. Приступљено 2018-09-16. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
  26. ^ Remnick, David, ed. (2005) The Complete New Yorker: Eighty Years of the Nation's Greatest Magazine. New York: Random House.
  27. ^ Angell, R. "Snaps: 1925–1935". The New Yorker, February 23 & March 2, 2015 (90th Anniversary Issue), p. 20.
  28. ^ The Double Life of Peter Arno, *The New Yorker’*s Most Influential Cartoonist
  29. ^ Arno, Peter (as "Peters") (January 17, 1923). Cover Illustration. The Yale Record. New Haven: Yale Record.
  30. ^ Arno, Peter Robert C. Harvey: http://www.anb.org/articles/16/16-00045.html; American National Biography Online February 2000
  31. ^ Walasek 2009, стр. 116.
  32. ^ Wells 2008, стр. 41.

Literatura

  • Adelson, Candace (1994). European tapestry in the Minneapolis Institute of Arts. Minnesota: Minneapolis Institute of Arts. ISBN 9780810932623. 
  • Adler, John; Hill, Draper (2008). Doomed by Cartoon: How Cartoonist Thomas Nast and the New York Times Brought Down Boss Tweed and His Ring of Thieves. Morgan James Publishing. ISBN 978-1-60037-443-2. 
  • Becker, Stephen D.; Goldberg, Rube (1959). Comic Art in America: A Social History of the Funnies, the Political Cartoons, Magazine Humor, Sporting Cartoons, and Animated Cartoons. Simon & Schuster. 
  • Bishop, Franklin (2009). Cartoonist's Bible: An Essential Reference for Practicing Artist. London: Chartwell Books. ISBN 978-0-7858-2085-7. 
  • Blackbeard, Bill, ур. (1977). The Smithsonian Collection of Newspaper Comics. Smithsonian Inst. Press. 
  • Constable, William George (1954). The Painter's Workshop. Courier Dover Publications. ISBN 9780486238364. Приступљено 20. 1. 2013. 
  • Horn, Maurice (1976). The World Encyclopedia of Comics. Chelsea House. 
  • Morris, Frankie; Tenniel, Sir John (2005). Artist Of Wonderland: The Life, Political Cartoons, And Illustrations Of Tenniel. University of Virginia Press. ISBN 9780813923437. 
  • Press, Charles (1981). The Political Cartoon. Fairleigh Dickinson University Press. ISBN 9780838619018. 
  • Robinson, Jerry (1974). The Comics: An Illustrated History of Comic Strip Art. G.P. Putnam's Sons. 
  • Rowson, Martin (21. 3. 2015). „Satire, sewers and statesmen: why James Gillray was king of the cartoon”. The Guardian. 
  • Walasek, Helen (2009). The Best of Punch Cartoons: 2,000 Humor Classics. England: Overlook Press. ISBN 978-1-5902-0308-8. 
  • Wells, Paul (28. 11. 2008). The Animated Bestiary: Animals, Cartoons, and Culture. Rutgers University Press. ISBN 978-0-8135-4643-8. 
  • Yockey, Steve (2008). Cartoon. Samuel French. ISBN 978-0-573-66383-3. 
  • Beckerman, Howard (2003). Animation: The Whole Story. Allworth Press. ISBN 978-1-58115-301-9. 
  • Bendazzi, Giannalberto (1994). Cartoons: One Hundred Years of Cinema Animation. Bloomington, Indiana: Indiana University Press. ISBN 978-0-253-20937-5. 
  • Buchan, Suzanne (2013). Pervasive Animation. New York and London: Routledge. ISBN 978-0-415-80723-4. 
  • Clements, Jonathan; McCarthy, Helen (2006). The Anime Encyclopedia: A Guide to Japanese Animation Since 1917. Stone Bridge Press. ISBN 978-1-84576-500-2. 
  • Crafton, Donald (1993). Before Mickey: The Animated Film 1898–1928. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-11667-9. 
  • Finkielman, Jorge (2004). The Film Industry in Argentina: An Illustrated Cultural History. North Carolina: McFarland. ISBN 978-0-7864-1628-8. 
  • Gabler, Neal (2007). Walt Disney: The Triumph of the American Imagination. New York: Vintage Books. ISBN 978-0-6797-5747-4. 
  • Krasniewicz, Louise (2010). Walt Disney: A Biography. Santa Barbara: Greenwood. ISBN 978-0-3133-5830-2. 
  • Lee, Newton; Madej, Krystina (2012). Disney Stories: Getting to Digital. London: Springer Science+Business Media. ISBN 978-1-4614-2101-6. 
  • López, Antonio (2012). „A New Perspective on the First Japanese Animation”. Published proceedings‚ Confia‚ (International Conference on Illustration and Animation)‚ 29–30th Nov 2012. IPCA. стр. 579—586. ISBN 978-989-97567-6-2. 
  • Masson, Terrence (1999). CG 101: A Computer Graphics Industry Reference. Digital Fauxtography Inc. ISBN 978-0-7357-0046-8. 
  • Maltin, Leonard; Beck, Jerry (1980). Of Mice and Magic: A History of American Animated Cartoons. New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-0703-9835-1. 
  • Matsumoto, Natsuki (2011). „映画渡来前後の家庭用映像機器” [Home Movie Equipment from Earliest Days of Film in Japan]. Ур.: Iwamoto, Kenji. 日本映画の誕生 [Birth of Japanese Film]. Shinwa-sha. стр. 95—128. ISBN 978-4-86405-029-6. 
  • Needham, Joseph (1962). „Science and Civilization in China”. Physics and Physical Technology. IV. Cambridge University Press. 
  • Rojas, Carlos (2013). The Oxford Handbook of Chinese Cinemas. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-998844-0. 
  • Ronan, Colin A; Needham, Joseph (1985). The Shorter Science and Civilisation in China: Volume 2. Cambridge University Press. ISBN 0-521-31536-0. 
  • Solomon, Charles (1989). Enchanted Drawings: The History of Animation. New York: Random House, Inc. ISBN 978-0-394-54684-1. 
  • Thomas, Bob (1958). Walt Disney, the Art of Animation: The Story of the Disney Studio Contribution to a New Art. Walt Disney Studios. Simon and Schuster. 

Spoljašnje veze

Šaljiva slika на Викимедијиној остави.
  • Dan Becker, History of Cartoons
  • Marchand collection cartoons and photos
  • Stamp Act 1765 with British and American cartoons
  • Harper's Weekly 150 cartoons on elections 1860-1912; Reconstruction topics; Chinese exclusion; plus American Political Prints from the Library of Congress, 1766–1876
  • "Graphic Witness" political caricatures in history
  • Keppler cartoons
  • current editorial cartoons
  • Index of cartoonists in the Fred Waring Collection
  • International Society for Humor Studies
  • Fiore, R. (31. 1. 2010). „Adventures in Nomenclature: Literal, Liberal and Freestyle”. The Comics Journal. Fantagraphics Books. Архивирано из оригинала 06. 02. 2015. г. Приступљено 5. 2. 2013. 
  • Anime News Network staff (7. 8. 2005). „Oldest Anime Found”. Anime News Network. Приступљено 12. 2. 2014. 
  • Cohn, Neil (15. 2. 2006). „The Visual Linguist: Burnt City animation VL”. The Visual Linguist. 
  • Ball, Ryan (12. 3. 2008). „Oldest Animation Discovered In Iran”. Animation Magazine. Архивирано из оригинала 20. 06. 2010. г. Приступљено 12. 10. 2019. 
  • Bendazzi, Giannalberto (1996). „The Untold Story of Argentina's Pioneer Animator”. Animation World Network. Приступљено 28. 3. 2011. 
Нормативна контрола Уреди на Википодацима
Државне
  • Немачка
  • Израел
  • Сједињене Државе
    • 2
  • Летонија
Остале
  • Енциклопедија Британика
    • 2