Četnički pučevi u Bosni

Vladimir Perić Valter, poslije ranjavanja u četničkom puču, na konju, maja 1942. godine u Zeničkom kraju

Četnički pučevi u Bosni,[1] poznati i kao četnička izdaja,[2][3] predstavljaju seriju organizovanih noćnih prepada četnika na njihove dotadašnje saborce partizane, tokom kojih su ubijali vođe ustanka i preuzimali vođstvo nad njihovim odredima.

Nakon opsežnih priprema uz podršku okupatora, četnici su tokom prve polovine 1942. godine izveli niz pučeva u ustaničkim odredima širom Bosne, kako bi ugušili ustanak i preuzeli vođstvo od komunista. U noćnim prepadima četnički zaverenici bi obično likvidirali štab odreda, komuniste i ne-Srbe, te proglasili odred četničkim. Od februara do juna 1942. četnici su uspješno izveli puč u pet od šest partizanskih odreda u istočnoj Bosni, praktično u svim odredima »dobrovoljačke vojske«, i ubili velik broj partizanskih komandanata i političkih komesara.[4] Nakon toga, partizanske snage u istočnoj Bosni spale su na oko 600 boraca, potpuno izoliranih od ostalih partizanskih jedinica što je izazvalo veliku krizu ustanka.[4] U zapadnoj Bosni je opstalo nekoliko krajiških partizanskih jedinica i veliko ustaničko uporište na Kozari.

Nakon četničkog preotimanja ustaničkih odreda i potpisivanja sporazuma sa NDH, usledila je združena osovinska ofanziva na Kozaru juna 1942. godine, u kojoj su uz trupe Vermahta i NDH učestvovali i novi saveznici četnici.[5][6] Tokom operacije na desetine hiljada srpskih civila je deportovano u ustaške logore, od čega bar trećina djece.[7] I pored stravičnog terora, Kozara u narodnooslobodilačkoj borbi je opstala kao jedno od najjačih partizanskih uporišta.

Period četničkih pučeva naziva se i kriza ustanka, jer je nakon gušenja ustanka u Srbiji i Crnoj Gori umalo ugušen i ustanak u Bosni, poslednjem ustaničkom uporištu u središnjem delu Jugoslavije. Četnička izdaja u Bosni je opevana u narodnim pesmama iz tog vremena.[8]

Pozadina

Glavni članci: Ustanak u NDH i Ustanak u Jugoslaviji

Na početku ustanka u NDH, kao i drugde u Jugoslaviji, četnici su se borili zajedno sa partizanima protiv okupatora. Već u jesen 1941. godine ispoljile su se ideološke razlike između partizana i četnika, ali su i dalje bili na istoj strani. Do četničkog napuštanja ustanka dolazi u Srbiji novembra 1941. godine, kada Draža Mihailović naređuje napad četnika na Užičku republiku u sred zajedničke borbe protiv Nemaca.

Slanje četničkih delegata u istočnu Bosnu

Major Jezdimir Dangić, glavni Mihailovićev čovek za gušenje ustanka u Bosni.

Nakon gušenja ustanka u Srbiji, pukovnik Mihailović šalje brojne izaslanike u istočnu Bosnu kako bi okrenuo narod protiv komunista i zaustavio borbu protiv Nemaca. Radi preuzimanja ustanka poslati su major Jezdimir Dangić, Dragoslav Račić, Boško Todorović, Sergije Mihailović, Manojlo Pejić i više desetina drugih oficira s Ravne gore.[9] Tokom osovinske operacije gušenja ustanka u istočnoj Bosni januara 1942. godine, Dangić naređuje četnicima da se ne bore protiv Nemaca, već da nalaze komuniste, progone ih i pokazuju Nijemcima.[10][11]

Iznenađujuća je bila činjenica da su Dangićevi ljudi redovno izbegavali borbu s nemačkim trupama i na njih nisu otvarali vatru. Manji odredi i pojedinci, koji više nisu imali nikakav izlaz, predavali su se bez borbe i polagali svoje oružje. To isto je učinio jedan kompaktni odred od oko 400 ljudi. Pri tome su ljudi izjavljivali da su oni to radili po naređenju majora Dangića, pošto im je on bio zabranio da se bore protiv nemačkih trupa. Mora se reći da im je Dangić mogao nanositi znatne gubitke da je to hteo.[12]

– Izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 5. februara 1942. komandantu Jugoistoka

Nemci su ubrzo počeli da prave razliku između ustanika, koje su odmah streljali, i četnika koje su prestali tretirati kao ustanike.[13] Ovakva nemačka politika imala je znatnog uticaja na kolebljivce u redovima ustanika, kojima je pružena mogućnost da i dalje nose oružje i sačuvaju život. Umesto borbe protiv okupatora, četnici su proglasili borbu za »srpstvo« protiv »Turaka« (tj. bosanskih muslimana).[2] Pored toga, četnička komanda dozvoljavala je pljačku i samovolju, što je privlačilo nesavjesne ljude na njihovu stranu.[2]

Slanje četničkih delegata u zapadnu Bosnu

Partizanski borci sa Kozare 1942.

Pored istočne Bosne, kojoj je posvećena glavna pažnja, pukovnik Mihailović je slao svoje emisare u srednju i zapadnu Bosnu, gde četnici još uvek nisu imali svoju organizaciju.[9] U novembru 1941. u Banju Luku stiže i jedan od prvih Dražinih emisara kapetan Vojislav Lukačević, koji uspostavlja kontakte u Bosanskoj Krajini, a nakon njega i ostali.[9] Oni pronalaze istomišljenike u redovima NOP odreda, kao što su trgovac Rade Radić, ili učitelji Lazar Tešanović i Uroš Drenović.[9]

U organizovanju četničke kolaboracije u zapadnoj Bosni, bitnu ulogu je imao i dr Stevan Moljević iz Banje Luke, za koga se govorilo da je „najumnija glava četničkog pokreta“, preko svog đaka i izaslanika Brane Lazičića, popa Kostraševića, Maksima Tešića, Milana Mirkovića, Uroša Drenovića, Rade Radića, Laze Tešanovića, Boška Vukovića, Vukašina Marčetića i drugih četničkih komandanata.[14] On je, delujući po uputama Draže Mihailovića i izbjegličke vlade iz Londona, uspostavljao veze s okupatorom za slamanje narodnooslobodilačkog pokreta.[15]

Ubrzo, nakon povezivanja sa srpskim nacionalistima i ubacivanja agenata u partizanske redove, od proleće 1942. godine i u zapadnoj Bosni kreću brojni četnički pučevi.[9]

Povezivanje četnika sa okupatorom

Prema izvještaju beogradske jedinice Abwehra (obavještajne službe njemačkog Wehrmachta) od 29. septembra 1941, Jezdimir Dangić je od početka ustanka u NDH imao »dobre odnose s Nijemcima i da je činio sve kako bi izbjegao sukob između svojih trupa i Nijemaca.«[16][17] Početkom decembra 1941. u višegradskom srezu su Dangićevi četnici razoružali jednu grupu partizana i predali je Nemcima.[18][19] Početkom 1942. godine Dangić započinje pregovore sa generalom Paulom Baderom. Dangić je bio spreman služiti njemačku vojnu upravu u istočnoj Bosni i boriti se protiv partizana, a za uzvrat je tražio učešće Srba u lokalnoj vlasti.[20] Dangić je izražavao uverenje da bi samo nemačka pobeda mogla Srbiji da obezbedi pripadajući položaj na Balkanu, dok bi pobeda boljševizma značila uništenje srpskog naroda.[21]

Dangić je spreman da se sa svim svojim ljudstvom bezuslovno stavi pod nemačku komandu za potpuno uništenje komunista u istočnoj Bosni i održavanje mira, tako da se izbeglice mogu vratiti. On priznaje hrvatsku suverenost, mada ne kao konačnu, ukoliko se hrvatsko činovništvo obrazuje na paritetnoj osnovi od Hrvata, Muslimana i Srba na bazi pripadnosti zemlje. Pri tome je njegov preduslov da se zemlja postavi pod nemačku vojnu upravu.[20]

– Izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 11. februara 1942. komandantu Jugoistoka o toku pregovora s majorom Dangićem u Beogradu

I mnogi drugi četnici u Bosni su uspostavili tajne veze sa okupatorom, sledeći upute Draže Mihailovića. Uroš Drenović decembra 1941. godine uspostavlja vezu sa četničkim vođom Mihailovićem, koji mu nalaže "da radi sporazumno sa fašistima", nakon čega on uspostavlja kontakt sa Italijanima.[22] Početkom 1942. godine Drenovićevi kuriri su uspostavili vezu sa Jezdimirom Dangićem, koji im ponavlja da se treba boriti protiv partizana, a ne okupatora.[23] Prema partizanskim izvorima, tajne veze sa Nemcima uspostavili su i Stevan Moljević u Banja Luci, Rade Radić i drugi zaverenici.[24]

Mnogi partizanski komandanti, poput Mladen Stojanovića, bili su na poternicama okupatora sa visokim novčanim nagradama za njihovo hvatanje. Italijani su početkom 1942. godine, nakon dogovora sa Urošem Drenovićem, poslali su svog saradnika i Simi Šolaji, komandantu bataljona „Iskra“ u sastavu 3. krajiškog partizanskog odreda, s većom sumom novca, tražeći od njega saradnju. Kada je Šolaja čuo o čemu je reč, izvadio je pištolj i ubio izdajnika, govoreći - „To im je moj odgovor!“.[25] Međutim, Drenović je nastavio da šalje izaslanike sa nagradama za glave partizanskih zapovednika. On je početkom aprila 1942. poručio borcima Slatinske čete da će ko uhvati partizanskog komandira Duku Buvača, dobiti 100.000 kuna, u protivnom njihova sela će biti bombardovana.[24]

11. aprila 1942. godine nemački komandujući general u Zagrebu Glajze Horstenau, komandant italijanskih okupacionih trupa general Mario Roata i general Oksili razgovarali su "o pitanju pregovora s četnicima". Prema izveštaju generala Roate, njemu je Vrhovna komanda dala slobodne ruke za takve pregovore, pre svega da rastavi četnike od partizana, odnosno da ih "hloroformiše".[24]

Način delovanja

Okupator nas ne napada otvoreno. Želi da razbije jedinstvo naših snaga. Neprijatelj potplaćuje, vrbuje, kupuje ljude pretnjama i zlatom. Takvi slučajevi su se dogodili na Manjači, ali i u 2. i 3. bataljonu vašeg odreda.[24]

– Poruka Koste Nađa rukovodstvu 4. krajiškog odreda

Četnička propaganda

Glavni članak: Četnička ideologija

Pre izvođenja puča u partizanskoj jedinici, četnički zaverenicu su vršili intenzivnu pripremu širenjem defetizma i četničke huškačke propagande među srpskim borcima. Oni su agitovali među borcima da treba "da branimo svoja sela i da se ne upuštamo u rat s Talijanima", preteći da će u suprotnom "talijanska sila udariti strašnom osvetom".[24] Oni su posebno huškali borce na rukovodstvo i političke komesare, govoreći kako partizane vode "čifuti i razni drugi nesrbi", kojima "ništa nije sveto", koji žele "da sa zemljom sravne" njihov, već strahovito izmučen, kraj i unište Srbe.[24]

Četnici su među narodom plasirali najcrnje laži o partizanima i narodnooslobodilačkoj borbi, prikazujući ih kao bezobzirne koljače.[24] Četnički vođa Dangić protiv partizana koristi šovinističku retoriku, optužujući da ih vode "čivut Moša Pijade, Turčin Safet Mujić, mađar Franjo Vajnert i takozvani Petar Ilić čije pravo ime niko ne zna", a cilj im je da unište srpstvo.[26][27]

Četnici su drugi svetski rat u Jugoslaviji tumačili kao rat »krsta i nekrsta«, pokušavajući da razbiju bratstvo i jedinstvo boraca i okrenu ih protiv komunista i muslimana u partizanskim redovima.[24]

Izvođenje pučeva

Metodi izvođenja četničkih pučeva bili su u svim odredima gotovo isti. Grupa zavjerenika bi likvidirala starješine lojalne narodnooslobodilačkoj borbi, uključujući komandire i političke komesare četa, štabove bataljona i odreda i poneke odane borce.[28] Na taj način moglo se najlakše postići to da se brojne partizanske jedinice obezglave i razbiju.[28] Takođe bi među borcima likvidirali komuniste i muslimane.[24] Nakon preuzimanja partizanskih logora, u njima bi dizali mrtvačke zastave.[24]

Četnici bi potom razarali ustrojstvo partizanske pozadine, pravili zasjede partizanskim jedinicama, pripremali ubistva poznatijih partizanskih vođa u svom kraju, te hapsili i ubijali pristalice NOP.[28]

Četnici su dobrom organizacijom i brzinom izvođenja pučeva u partizanskim odredima, u pozadini slobodne teritorije, priredili potpuno iznenađenje partizanskim štabovima i funkcionerima KPJ u Bosni i Hercegovini.[28] Organizatori pučeva su u mnogim slučajevima bili partizani na komandnim položajima, poput Rada Radića, Uroša Drenovića i Goluba Mitrovića (koji je bio i član KPJ).

Hronologija

Napad četnika na Štab Majevičkog odreda

Radivoje Kerović (u sredini u beloj košulji) sa nemačkim tenkistima, Lopare 1942.

U zimsko jutro 20. februara 1942. godine četnici pod vođstvom Stevana Damjanovića i Radivoja Kerovića izvršili su prepad na Štab odreda, koji se nalazio u seoskoj kući u Vukosavcima kod Lopara.[29] U kuću je upala grupa četnika s bombama i pištoljima i na spavanju ubila doktora Mustafu Mujbegovića, Peru Ćuskića, i Krstu Popova. U višečasovnoj borbi koja je usledila,[2] izginuli su većina članova Štaba odreda i članova Okružnog komiteta KPJ za Majevicu, ukupno oko 30 rukovodilaca i boraca, među kojima i komandant Majevičkog odreda Ivan Marković Irac, politički komesar Fadil Jahić Španac i članovi Štaba odreda Albin Herljević i Slavko Mićić, narodni heroji.[30] I četnici su pretrpjeli znatne gubitke: izginula je skoro sva tzv. četnička »gvozdena desetina«, koja je upala u kuću u kojoj se nalazio štab Majevičkog partizanskog odreda.[2]

Istovremeno, druga četnička grupa je na prepad pohvatala četu Majevičkog partizanskog odreda na planini Majevici. Posle dužeg mučenja, četnici su ubili političkog komesara čete Majevičkog NOP odreda Strahinju Mitrovića Stajka, narodnog heroja, i sedam njegovih boraca.[31] Nakon što su likvidirali članove štaba i lojalne borce, četnici su preuzeli vlast nad ostatkom odreda i reorganizovali ga u Majevički četnički odred. Malo potom, Radivoje Kerović i predstavnici Majevičkog četničkog odreda sklopili su sporazum sa vlastima NDH, o prestanku neprijateljstva i zajedničkoj borbi protiv partizana.[32]

Leko je o ovom napadu podneo detaljan izveštaj Draži Mihailoviću.[9]

Izdaja Uroša Drenovića i puč u 3. krajiškom odredu

Tokom prvih meseci ustanka, Uroš Drenović je bio komandant bataljona »Petar Kočić« u sastavu 3. krajiškog narodnooslobodilačkog partizanskog odreda. Istovremeno, on pokušava da se poveže sa četničkom organizacijom, te decembra 1941. godine šalje kurira četničkom vođi Draži Mihailoviću u Srbiju, koji mu nalaže "da radi sporazumno sa fašistima", pošto je bio u italijanskom sektoru.[22] U narednom periodu, bataljon "Kočić" se odcepio od 3. krajiškog partizanskog odreda, i postao četnički, ali i dalje u ustanku.[33]

Na dan 27. februara 1942. godine bio je planiran ustanički napad na ustaško-Italijanski garnizon Mrkonjić Grad. Dogovoreno je da u napadu 3. krajiškog partizanskog odreda učestvuje i bataljon »Kočić«, kojim je komandovao Uroš Drenović. Drenović je prvo bio protiv napada na Italijane, ubeđujući prisutne u njegovu ispravnu politiku i preteći oštrim represalijama Italijana zbog napada.[34] Ipak, kako je većina boraca bila za napad, on je na kraju pristao na plan.[34] Međutim, napad nije uspeo zbog toga što je Drenović dozvolio italijanskim jedinicama da sa njegovog položaja tuku partizanske snage, nakon čega se odvojio sa bataljonom i poveo otvorenu borbu protiv partizana.[35] Nakon izdaje, borci Drenovićevog bataljona su na oslobođenoj teritoriji iznenadno napali, razoružali i zaklali Jozu Nemeca, zamjenika političkog komjesara 2. čete V bataljona 3. krajiškog NOP odreda.[36] Partizani su nakon toga izdali proglas navodeći da je Drenović napad na partizane izvršio u sporazumu sa talijanskim okupatorom.[36]

Nastojeći da učvrsti disciplinu, partizanska komanda je u martu u Manjačkom bataljonu smenila zamenika komandanta, Drenovićevog čoveka, Miću Azarića.[24]

Izdaja Lazara Tešanovića i ranjavanje dr Mladena

Početkom marta 1942. godine, dr Mladen Stojanović je sa Kozarskom proleterskom četom krenuo u pravcu srednje Bosne, sa ciljem da pomogne Četvrtom krajiškom partizanskom odredu. Ovaj odred nalazio se u teškom stanju, usled učestalih pučeva u četama od strane četnika. U pratnji kozaračkih proletera, Mladen je sa Kostom Nađem i Dankom Mitrovim 5. marta stigao u selo Lipovac, kod Čelinca, gdje se nalazila četa predratnog učitelja Laze Tešanovića, tada još uvek u sastavu partizanskih snaga.[9] Računajući da ne idu na neprijateljsku teritoriju, kozarački borci su marševali u koloni s pjesmom sve do osnovne škole, gdje se nalazio Tešanovićev štab. Kada su se približili školi, Tešanović je iz zasjede naredio paljbu. Uhvaćeni na snježnoj prtini i obasuti snažnom puščanom vatrom partizani su bili teško tučeni. Na licu mjesta je stradalo dvanaest boraca, a još dvojica su kasnije preminula od zadobijenih rana, među njima i Simo Ivanović, prvi komandir Kozaračke proleterske čete.[37] Među ranjenicima bio je i doktor Mladen, teže ranjen u glavu. Poslije prvotnog iznenađenja, partizani su u višečasovnoj borbi uspjeli odbiti četnički napad. Nakon borbe, partizani su pokupili svoje mrtve i odnijeli ih u selo Lipovac, gdje su ih sahranili, dok su ranjene prenijeli u Gornju Jošavku, gdje se nalazila partizanska bolnica. Vijest o Mladenovom ranjavanju brzo se pronjela po čitavoj Bosanskoj Krajini, a posebno na Kozari, gdje je izazvala ogorčenje naroda.[38]

Poslije borbe na Lipovcu, partizansko rukovodstvo je zaključilo da su četnici iz Bosne međusobno povezani i da usklađeno i planski nastupaju.[39] Mladen Stojanović, vođa ustanka na Kozari, bio je na poternici ustaškog stožera iz Banje Luke, uz obećanu novčanu nagradu.[40]

Izdaja Rada Radića i pokolj ranjenika

Vođa zaverenika Rade Radić (u sredini, u civilu) s grupom četnika u Jošavci 1942.
Dr Mladen Stojanović, vođa narodnog ustanka na Kozari, za kim je bila raspisana ustaška poternica, ubijen je u Radićevom puču.

U 4. krajiškom partizanskom odredu, četnički zaverenici su do zadnjeg dana nosili petkokrake i pripreme vršili u najvećoj tajnosti:

31. marta oko 16 časova smo odjahali iz Jošavke. U Jošavičkoj četi nismo primetili nikakvo previranje, iako je nekom prilikom bilo govora o sumnjivim vezama Radićevog prijatelja. No, ni on, ni itko drugi nije do kraja marta petokraku zamenio kokardom.[24]

U noći između 31. marta i 1. aprila 1942. godine, napadom na Štab 4. krajiškog partizanskog odreda i bolnicu u selu Jošavki, počela je serija četničkih pučeva u srednjoj Bosni. Četnici su u partizanskoj bolnici poklali sve bolesne i ranjene partizane, među kojima i načelnika Operativnog štaba za Bosansku krajinu dr Mladena Stojanovića, sekretara OK KPJ za Banju Luku Milana Ličinu i člana PK SKOJ-a za BiH Rajka Bosnića, narodne heroje.[41] Vođa puča bio je bivši partizanski komandir Rade Radić. Petnaestgodišnji borac Jovica Trkulja nekako je uspeo da pobegne, otvorivši izlaz iz četničkog okruženja bombama. On je prvi doneo vest o zločinu u Jošavki:

Jovica Trkulja nam je prvi ispričao detalje zločina u Jošavki; pričao je o tome kako su četnici napali i Operativni štab i štab Četvrtog odreda, kako su stražare i kurire zatekli na spavanju i »sreda sve poklali«, kako su mučili i ubijali ranjenike (»dvadesettrojicu nepokretnih drugova poklaše kao piliće«). Šta se dogodilo s Mladenom i dr Danicom Perović nije znao, samo toliko — i to po pričanju drugih — da su oboje zarobljeni u ambulanti i odvedeni u šumu.

Bile su to strašne vesti, najstrašnije od dolaska u Krajinu.[24]

Ubačeni Radićevi ljudi su noću pokupili oružje zaspalih stražara i kurira, a kad su čuli da četnici napadaju, zatvorili su vrata i u ostale partizane uperili puške.[24] Oni su odmah ubili nekoliko boraca, uključujući Ledu Karabegovića, Šljivića i Halaća, a ostale zarobili. Uveče 1. aprila četnici su streljali zarobljenike.[24] Ubrzo nakon četničkog puča, 4. aprila, snage NDH su iz Banje Luke prodrle preko slobodne teritorije i spojile se s kotorvaroškim garnizonom, koji je mesecima bio odsečen i blokiran.[24]

Nešto kasnije, potporučnik Milan Dukić izveštava Dražu Mihailovića o četničkom puču u Jošavki:

„Komandant Rade Radić bivši partizanski komandir Jošavske čete, poklao je partizane u Jošavci i prišao četnicima. Čovek seoski trgovac, niske kulture...“[42]

– Depeša dr Milana Dukića Draži Mihailoviću, od 22. septembra 1942. godine

Drugi (neuspeli) puč u 3. krajiškom odredu

1. aprila 1942. godine, na Dugim njivama započeo je četnički puč u bataljonu „Iskra“, koji je organizovao Mitar Trivunčić, žandarmerijski narednik.[24] Uz Trivunčića, protiv Šolaje, bili su pljevski pročetnički komandiri Nikola Vještica, Savo Panjević i seoski zelenaš iz Ljuše, Cvijan Popović. Još na položajima ispred Mrkonjića, na Vođevu podu, Trivunčić je izazvao rascep: tada je većina boraca za njim krenula u Gerzovo, napuštajući opsadu Mrkonjića. Na položajima je ostala samo Stupljanska četa, u punom sastavu odana Šolaji. I na Vođevu podu i na Dugim njivama, Trivunčić je uporno zastupao "nasušnu potrebu da branimo svoja sela i da se ne upuštamo u rat s Talijanima".[24] Govorio je kako Udarni bataljon vode "čifuti i razni drugi nesrbi", koji "žele da sa zemljom sravne već ionako strahovito izmučenu Pljevu". Razjarivao je neobaviještene ljude i huškao ih na zamjenika političkog komesara Odreda Nemanju Vlatkovića, govoreći da mu "ništa nije sveto" i da će "talijanska sila udariti strašnom osvetom na Pljevu" ako ne uklone Vlatkovića iz bataljona.[24] Šolaja je sav svoj autoritet uložio u odbranu Vlatkovića, ali ga većina nije slušala, a kada je skočio među četnike koji su razoružali Nemanju, razoružali su i njega. Trivunčić je Vlatkoviću na brzinu pročitao osudu na smrt. Tad su zamenika političkog komesara vezali i zatvorili u školu u Gerzovu. "Nikada mi u životu nije bilo tako teško", govorio je kasnije Simela Šolaja.[24]

Šolaja je našao nekog konja i u galopu odjahao po pomoć da spasi Nemanju. Kad je stigao u Baraće "izgledao je kao izbezumljeni očajnik".[24] Prisutni su odmah pojurili za Šolajom, i Vlatković je spašen brzim dolaskom grupe boraca Udarnog bataljona, koju je predvodio Šolaja. Četnici su se razbježali i narednih dana su, kao i Drenović, bili u bjekstvu. Nakon ove četničke izdaje, Šolaja se zaklinjao da će "od sada sa četnicima razgovarati samo preko nišana moje puške".[24]

Četnički puč u Maslovarama

Kosta Nađ i Idriz Maslo snimljeni dan uoči Idrizove pogibije u Maslovarama

Puč u Maslovarama dogodio se u noći između 7. i 8. aprila 1942. godine, kada su četnički zaverenici preuzeli kontrolu nad Maslovarskom četom, koja je do tada bila deo partizanskog pokreta i delovala u okviru Četvrtog krajiškog partizanskog odreda. Politički komesar Idriz Maslo je tom prilikom ubijen, zajedno sa nekolicinom lojalnih boraca. Maslov saborac Luka Radetić, koji je "pobjego ispod noža", ovako opisuje puč:

„Spavao sam i probudio sam se začula se neka galama u sobama đe vojnici spavaju. Poslao sam jednoga druga da vidi kakva je galama. On je otišo i kad je meni došo kazo mi je da su upali četnici. Ja sam skočio da vidim šta je i da izdam komandu za odbranu. Kad sam sišo u donji sprat uvatili su s moji vojnici sa onim banditima, to jest Sredom Jotanović i Anđelkom Sebića i Cenića Stankom i još dva kurira iz moje čete koji su uvatili. Mene su razoružali dok su Druga komesara ubili. Po dokazu drugova i razgovaranju između sebe da su ćeli da zarobe komesara Maslu. On je spavo i kad su ga pritisli da ga svezu on je skočijo iza sna i uvatio se za pištolj. Oni su ga ubili. Imali su zadatak da ubiju i mene, Radića Milana, Bubića Vida, Terzića Milana i vodnika Đurića Dragu. Mene su slobodili da me neće ubiti, ali ja sam sazno da će i mene ubiti i pobjego sam, što se kaže ispod noža - i ovde se nalazim u Skenderu. Izdaja je bila u četi od samih vojnika za koje se uopšte nije sumnjalo da su pokvareni elementi i kad je bio puč čete onda su se istakli."[43]

– Luka Radetić, komandir Maslovarske partizanske čete

Četnička izdaja u Maslovarama i smrt Idriza Masla duboko su pogodili partizanske jedinice, naročito Luku Radetića, koji je plakao dok je izveštavao o pokolju.[24]

Najteže smo preboleli zločin u Jošavki, a zatim u Maslovarima, gde je tri dana posle mog odlaska ubijen divni Idriz Maslo i gotovo cela četa prišila kokarde. Ni vesti o uspešnom pohodu Udarnog bataljona na Manjači, ni one o uspesima proletera u teslićkom kraju, nisu nas mogle smiriti. Tragediju naših drugova bilo je teško odbolovati. Luka Radetić je kao dete plakao 12. aprila, kad nam je pričao o pokolju u Maslovarama. Lepa je sedela skamenjena; činilo mi se da je ni vest o Mladenu i njenoj sestri nije toliko potresla kao saznanje da je i Maslo izrešetan mecima izdaje.[24]

– Kosta Nađ, komandant operativnog štaba Četvrtog krajiškog odreda

Drenovićev neuspeli puč u Slatinskoj četi

Glavni članak: Uroš Drenović
Drenović je pretio partizanskim borcima: "U roku od 15 dana poslaću talijanske avione na Vas i na Vaša sela ukoliko na bilo koji način ne uništite Vašeg komandanta".[24] Na slici selo spaljeno od Italijana.

Pre nego je pobegao k ustašama, Drenović je pokušao organizovati puč u Slatinskoj četi ribničkog bataljona »Soko«. Ta je četa, početkom aprila 1942, bila između Manjače i Ključa uklinjena u raspored talijansko-ustaških i četničkih trupa. Komandir čete bio je Duka Buvač, odan borac i komunista. Drenović je, bežeći pred Udarnim bataljonom, 8. aprila iz Donje Pecke poslao u Slatinsku četu svog agenta sa proglasom, kojeg su njegovi istomišljenici trebali da pročitaju borcima »kad se među Vama ne nalazi Vaš komandir Duka Buvač«. Komandir Duka je pažljivo pratio sve sumnjivo i tako uhvatio četničkog kurira i Drenovićev proglas, koji je odmah prosledio u Operativni štab.[24] U proglasu je nudio nagradu za glavu partizanskog komandira i pretio strašnom italijanskom odmazdom nad njima i njihovim selima ako to ne učine:

»Vaš komandir Duka Buvač izdao Vas je komunizmu, još kad je išao na prvo oblasno partijsko savjetovanje mjeseca februara u Skender Vakufu. Njemu i ostalim najžešćim komunistima staće se na kraj vrlo brzo. Radi toga ja Vam pišem ovo pismo kako bi se spasili i Vi i Vaša sela Gornja i Donja Slatina da ne budete popaljeni od talijanskih aviona i da ne budete uopšte uništeni. Pređite u moju jedinicu i pod moju komandu od ribničkog bataljona 'Soko', jer Vas je Vaš komandir kako sam naprijed rekao izdao komunizmu, a ja ću o Vama voditi više računa...

Onaj ko to učini, i dovede mi partizanskog komandira Duku Buvača, dobiće 100.000 kuna. Isto tako sačuvaću Vaša sela i Vaše stanovništvo da im neće ništa faliti od bilo koje vojske, jer sam u tolikoj mogućnosti da to sve učinim. Ukoliko ovo ne učinite bićete svi poubijani, a Vaša sela biće uništena od talijanskih aviona. U roku od 15 dana poslaću talijanske avione na Vas i na Vaša sela ukoliko na bilo koji način ne uništite Vašeg komandanta i ne pređete u moju jedinicu i pod moju komandu, jer je ovo zaslužio Vaš komandir Duka Buvač. Skinite Vaše petokrake, jer Vas je Vaš komandir, kako sam naprijed naveo, zaveo, pa ste svi postali partizani, još početkom ustanka, a to je vojska komunista, protiv koje se bori dinastija Karađorđevića...«[24]

U vreme proglasa, Drenović je bio u bekstvu ispred partizana, koju su vodili poteru za izdajnikom. Od 1. do 10. aprila Udarni bataljon pretražio je sva sela od izvora Sane do Plive. U pohodu kroz Mednu i Pecku su naišli na Drenovićev štab, a on je pobjegao ispred partizana, koji su mu "sve stvari zaplijenili".[24] Prema izveštajima Udarnog bataljona, narod u pozadini koju su držali četnici je bio pritisnut četničkom propagandom, a najcrnje laži su prenošene o partizanima i narodnooslobodilačkoj borbi.[24] Tek po dolasku Udarnog bataljona, obaveštavanjem na narodnim zborovima i korektnim držanjem boraca »narod dobiva druge utiske«.[24] Partizanskoj komandi je već 10. aprila bilo jasno da će "neuporedivo lakše biti rasterati četničke formacije, nego zatrti zlo seme koje su posejali i dalje ga seju".[24]

Izdaja Cvijetina Todića i puč u Ozrenskom odredu

Glavni članci: Ozrenski partizanski odred (Bosna) i Cvijetin Todić
Petar Miljanović, politički komesar Husinske čete i narodni heroj, ubijen u Cvijetinovom puču.

Jedan od najkrvavijih pučeva izveli su četnički zaverenici pod komandom Cvijetina Todića, komandanta 2. bataljona Ozrenskog NOP odreda, 18. aprila 1942. godine.

Aprila 1942. na teritoriju Ozrenskog partizanskog odreda stigao je Prvi istočnobosanski proleterski (ili udarni) bataljon, sastavljen od pouzdanih partizanskih boraca istočne Bosne, koji je vodio Svetozar Vukmanović Tempo.[44] Zadatak Udarnog bataljona bio je da sredi situaciju u Ozrenskom odredu, gdje su četnički elementi počeli razbijati borbeno jedinstvo boraca.[45] Za 18. april bilo je zakazano savjetovanje u selu Brezicima, na koje su pozvani predstavnici vojnih i pozadinskih vlasti Ozrenskog odreda i veći broj uticajnih ljudi i mještana sa ove teritorije.[44] Dok su se borci odmarali u Brezicama, a štabovi Udarnog bataljona i Ozrenskog odreda kovali planove, Cvijetin Todić je, pomognut oficirima koje je Draža Mihailović poslao iz Srbije, organizovano četničku pobunu.[44] Okupivši oko 200-300 naoružanih četnika, on je rano ujutro 18. aprila napao sabrane partizanske vođe i proleterski bataljon.[45]

Borba se za tren oka rasplamsala kod svih četa. Četnici su bili prodrli do Škole koja se nalazila u centru sela. Cvijetin Todić je sa oko 350 četnika izvršio iznenadni mučki napad na naš bataljon u Brezicima. Potpuno iznenađenu Četvrtu četu, koja je bila najisturenija, četnici su uspjeli donekle da razbiju.[44]

– Mitar Mirić, jedan od boraca

Prilikom napada, jedna četa proleterskog bataljona je pretrpjela teške gubitke, i razbijena je,[9] jer je bila prva na udaru četnika i potpuno iznenađena.[45] U borbi s četnicima poginuo je i politički komesar Husinske čete Petar Miljanović,[41] a ranjen je i sam komandant Ozrenskog partizanskog odreda, Todor Vujasinović. Sutradan, 19. aprila, bataljon je pod borbom, sa štabom Ozrenskog odreda, bio prisiljen da napusti planinu Ozren.[9] Nakon njihovog povlačenja, Cvijetin Todić preuzima komandu nad preostalim ljudstvom Ozrenskog odreda, proglašava ga četničkim, i kreće u potjeru za partizanima koji ne prihvataju puč, i ranjenicima.[44] Među tako ubijenima se našao i Todor Panić, narednik bivše jugoslovenske vojske.[9]

Na ovaj način, razbijen je jedan od najvećih partizanskih odreda u istočnoj Bosni.[9] Ubrzo potom, Cvijetin Todić se povezuje sa Nijemcima i vlastima NDH i sa njima sklapa sporazum o međusobnoj saradnji.[44]

Puč u odredu Zvijezda i Romanijskom odredu

U toku zadnje sedmice aprila 1942. godine, nakon puča u Mokranjskom bataljonu Romanijskog NOP odreda, došao je na redu i čuveni NOP odred »Zvijezda«.[28]

30. aprila 1942. godine četnički zaverenici izvršili su dobro pripremljen puč u NOP odredu Zvijezda. Ovaj odred je imao u svom sastavu tri bataljona (Vareški, Crnovrški i Nikšićki) i nazvan je po planini Zvijezdi koja se pruža između Olova i Vareša. Odred je brojao oko 700 boraca, ali je stanje u odredu bilo vrlo rovito.[9] Puč je jednovremeno i organizovano izvršen po bataljonima - Crnovrškom, Nišićkom i Vareškom.

Taj udarac nam je došao neočekivano, iako smo znali da u bataljonima stanje nije dobro. Znali smo da je kolebanje u bataljonima jako i da kapitulantski duh uzima sve više maha, ali smo se ipak nadali da ćemo pojačanim političkim radom u četama, oslanjajući se na seljake komuniste u njima, sačuvati Odred od rasula i spasti bar jedan dio za ustanak. To nam naročito teško pada, jer po svemu izgleda da se izdaja spremala odavno: istovremeni puč u sva tri bataljona svjedoči da je zavjera brižljivo pripremana, a pogibija političkog komesara pokazuje da tom izdajničkom akcijom rukovodi svjesno i na sve riješeni neprijatelj.[9]

– Rodoljub Čolaković, politički komesar Glavnog štaba NOP i DV BiH

Pučisti su pobili sve političke komesare koje su zatekli u četama, nakon čega su sva tri bataljona preuzeli četnici.[41] Tri politička komesara četa su zaklana na spavanju, dok su neki drugovi u poslednjem trenutku izbegli masakr. Četnici su u selu Karauli zarobili i odredsku bolnicu, ubivši tada inž Veljka Vukovića, člana Okružnog komiteta KPJ.[9] U bolnici u Srednjem, četnici su zaklali 11 ranjenika i bolničara.[9]

Drugi udarni bataljon je potom u jurišu uspeo da oslobodi zarobljene ranjenike iz odredske bolnice. Jednu četu 2. udarnog bataljona predvodio je legendarni majevički junak Veljko Lukić Kurjak, koji se povukao u Birač posle četničkog napada na štab Majevičkog NOP odreda, krajem februara 1942.[9]

Izdaja Goluba Mitrovića i puč u Zeničkom odredu

Četnički elementi u u Zeničkom odredu, sklopivši sporazum s nemačkim komandantom u Zenici, izvršili puč u Zeničkom NOP odredu, pobili političke komesare i najodanije borce, pa taj odred proglasili četničkim i stavili ga pod nemačko-ustašku komandu.[46] Izdaju je pripremio Golub Mitrović, radnik Zeničke željezare, komandir 8. čete u odredu i član KPJ.[47]

Zenički odred je bio malen, brojao je samo oko 200 boraca.[9] Noću između 8. i 9. maja komandir Golub Mitrović napao je u Trećem udarnom bataljonu Zeničkog odreda na svoje dotadašnje drugove i saborce.[47] Položaj koji je zauzimao omogućio mu je da izdaju pripremi i iznenadno izvede. Puč je pripremio u najvećoj tajnosti i izveo ga sa maksimalno postignutim iznenađenjem. Tom prilikom ubijeno je između 15[9] i 30 najboljih boraca i rukovodilaca čete, uglavnom članova Partije i skojevaca. U noćnom prepadu su ubijeni Gojko Uzelac, Sead Škrgo, Mustafa Ganibegović, Rudi Mali, Stanislav Traub, Milan Maslić, Himzo Ćatić, Ivo Marjanović, Meho Azapagić, Kerošević zvani Pekmez i drugi.[47] Ranjeni su i Vladimir Perić Valter, Pero Bosić i Omer Maslić, ali su uspjeli da se izvuku.

Epilog ove izdaje je sporazum četnika sa ustašama u Zenici o zajedničkoj saradnji i borbi protiv partizana, koji je Golub Mitrović, zajedno sa svojim pomoćnicima, potpisao 14. juna 1942. godine.[48]

Puč u Kalinovičkom odredu

Glavni članak: Kalinovički partizanski odred

7. 5. 1942. tokom treće neprijateljske ofanzive u istočnoj Bosni, delovi italijanske divizije Taurinenze, uz pomoć četnika koji su izvršili puč u Trebevićkom i Igmanskom bataljonu Kalinovičkog NOP odreda, su zauzeli Trnovo.[49] Četnici su uspjeli da pobiju čitav štab Trebevićkog bataljona i da rasprše jedinice Igmanskog bataljona, kao i mnoge jedinice Kalinovičkog NOP odreda.[28]

Puč u Fočanskom dobrovoljačkom odredu

Poslednji u nizu pučeva izvršen je u Fočanskom NO dobrovoljačkom odredu. U nedelju 17. maja 1942. godine, politički komesar 1. krajiškog bataljona Fočanskog odreda Buda Popović vršio je smotru bataljona i formirao Udarnu četu od najboljih boraca. Za komandira čete imenovan je Vasilije Bodiroga, za koga Buda nije znao da pripada grupi zaverenika koji spremaju puč. Uveče su u četu došli komandant odreda Straja Kočović i politički komesar Steva Marković Singer, i zanoćili su u selu Popi. Oko 3 časa ujutru, zaverenici su upali u njihovu sobu i divljački napali Straju Kočovića, Stevu Markovića i Budu Popovića. Stevo je tom prilikom rekao: „Braćo, zar smo to od vas zaslužili mi koji dajemo živote u borbi protiv okupatora i njihovih slugu ustaša?".[9] Tada je neko od pučista opalio, i Stevo je pao mrtav.[9]

Straja i Buda su pokušali da pobegnu. Buda je ranjen uspeo da umakne, dok je komandant odreda Straja Kočović pao niz visoku liticu, gde su ga četnici našli ujutro onesvešćenog i odvukli u selo. U obližnjem selu Vrbnici, više Popovog mosta, nalazili su se Moma Kočović, zamenik komandanta Fočanskog odreda, Sveto Gagović, komandant 1. zakmurskog bataljona, Novica Šekarić, predsednik Narodnooslobodilačkog odbora u Foči i drugi. 18. maja oko 15 časova, njih je na prepad savladalo 18 četničkih pučista, i vezali ih. Mirko Elčić, jedan od zaverenika, izdvojio je Momu Kočovića i na zverski način ga likvidirao.[9] Ostale su poveli u selo Grandiće, gde se nalazio novoformirani četnički štab na čelu s Bodirogom. Međutim, u tom momentu je naišao jedan proleterski vod, a četnici pobegli, ostavivši zarobljene drugove.[9]

Tela Steve Markovića Singera i Mome Kočovića pronašao je 3. bataljon 1. proleterske brigade, pa su preneti u Kruševo i 23. maja 1942. sahranjeni na najsvečaniji način pored groba narodnog heroja Slobodana Principa Selje, sinovca Gavrila Principa. Sahrani su prisustvovali i roditelji Mome Kočovića, kojima je on bio sin jedinac, kao i supruga Steve Markovića, koja se takođe bila u partizanskim redovima.[9]

Od preostalih boraca koji su izbegli puč, 25. maja 1942. je formiran kombinovani Dragočavsko-Čelebićki partizanski bataljon jačine oko 170 boraca.[9]

Žrtve četničkih pučeva

Mesto na kom je ubijen Ivan Marković Irac, narodni heroj

Poznati partizanski borci, rukovodioci, lekari i ranjenici ubijeni u četničkim pučevima:

Vođe četničkih pučeva

Posledice

Suradnja četnika sa NDH

Četnički vođa Uroš Drenović nazdravlja uspešan sporazum sa predstavnicima NDH.

Mi se sa vojnim organima hrv. države na terenu borbe protiv komunista nalazimo ne kažemo saveznici, ali kao neki slučajni saradnici. Iz toga može za obje strane nastati dosta dobrih posljedica.[50]

– Predlog štaba Ozrenskog četničkog odreda komandantu 4. domobranske divizije za saradnju u borbi protiv partizana (10. maja 1942.)

Svi odredi u kojima su izvršeni pučevi istupili su iz ustanka i u narednom periodu su sklopili ugovore o saradnji sa vojnim vlastima NDH, i tako se stavili pod jedinstvenu komandu Vermahta. Ugovori četnika sa vlastima NDH sklapani su hronološkim redom od strane sljedećih vojvoda i zapovjednika:

  • 27. aprila 1942., Uroš Drenović, komandant četničkog odreda »Kočić«, sklopio je sporazum sa NDH u Mrkonjić Gradu[51]
  • 15. maja 1942., Vukašin Marčetić, komandant četničkog odreda »Manjača«, u Banja Luci je potpisao sporazum sa predstavnicima NDH[52][53]
  • 23. maja 1942., Lazar Tešanović, komandant četničkog bataljona »Obilić«, i predstavnik četničkog bataljona »Mrkonjić«, su u Banja Luci sklopili sporazum sa NDH[54]
  • 28. maja 1942., Cvijetin Todić i Savo Božić, zapovjednici Ozrenskog i Trebavskog četničkog odreda, sklopili su sporazum sa vlastima NDH u selu Lipac[55][56][57]
  • 30. maja 1942., Radivoje Kerović i predstavnici Majevičkog četničkog odreda u selu Lopare sklopili su sporazum sa vlastima NDH[58]
  • 9. juna 1942., Rade Radić, zapovjednik četničkog odreda »Borje«, sklopio je u Prnjavoru sporazum sa vlastima NDH[59]
  • 14. juna 1942., Golub Mitrović, zapovjednik Zeničkog četničkog odreda, i njegovi pomoćnici sklopili su sporazum sa vlastima NDH u Zenici[60]

Na sastanku četničkih komandanata održanom 7. juna 1942. godine, Uroš Drenović se žali kako su zbog ugovora sa NDH koji je potpisao, partizani njemu i njegovim borcima nadjenuli nadimak "srpske ustaše".[22] Na konferenciji održanoj 1. i 2. jula 1942. na kojoj su učestvovale vodeće ličnosti četničkog pokreta u Bosni (Savo Božić, Cvijetin Todić, Lazar Tešanović, komandant Bosanskih četničkih odreda Radoslav Radić i dr), zaključeno je da se četničkim organizacija koje još nisu sklopile sporazum sa NDH preporuči da sklope sporazum.[61] Dužnosnik NDH, Visoki župan David Sinčić 27. VI 1942. zaključuje:

Politika smirenja urodila je plodom. [...] Četnici više ne napadaju niti će napadati hrvatska sela i hrvatsko pučanstvo, već jedino će se boriti protiv zajedničkog neprijatelja, tj. proti komunista.[62]

Potiskivanje partizana

U martu i aprilu 1942. godine ni na jednom sektoru slobodne krajiške teritorije nismo bili od neprijatelja napadnuti tako, da bismo gubili bitke. U borbama protiv Italijana, ustaša i Nemaca imali smo vrlo uspešne rezultate. Okupator je bio uspešan samo tamo gde je nastupao bez vojne sile, »drugim sredstvima«, putem izdaje i razbijanja ustaničkih snaga. Neprijatelj je ulazio na slobodnu teritoriju samo tamo, gde su mu četnici otvorili ulaz, izazvavši pučeve. Na Manjači, u Brankovićevom bataljonu, došlo je do potpunog rasula.[24]

Operativni štab partizanskih odreda Bosanske krajine je zbog četničkih pučeva, umesto da ga po naređenju Glavnog štaba BiH uputi Proleterski bataljon Bosanske krajine prema istočnoj Bosni, zadržao Bataljon u srednjoj Bosni, gde je, u aprilu i maju 1942. godine, vodio teške borbe protiv četnika. Četničkim podrivanjem rasturen je veći deo jedinica Četvrtog krajiškog partizanskog odreda, pa je Proleterski bataljon iscrpljen i usamljen u borbi protiv brojno nadmoćnijih četnika, pokušao noću između 31. maja i 1. juna 1942. godine da se preko reke Vrbasa prebaci na Kozaru, ali mu to nije uspelo, i tad je gotovo razbijen.

Usled udružene neprijateljske ofanzive i serije četničkih pučeva u istočnoj Bosni, snage oko Vrhovnog štaba postepeno su se povlačile prema rejonu Zelengore, gde su formirane tri nove proleterske brigade, nakon čega su krenule u pohod u Bosansku krajinu.[41]

Bitka na Kozari

Glavni članak: Bitka na Kozari
Ustaše sprovode žene i decu sa Kozare.

Nakon četničkog preotimanja ustaničkih odreda i potpisivanja sporazuma sa ustašama, usledila je velika osovinska ofanziva na Kozaru. U ofanzivi uz trupe Vermahta učestvovale snage NDH i novi saveznici četnici. Četničke snage nijesu bile isključivo pasivne u velikoj operaciji protiv ustanka u NDH. Naprotiv, četnici u njoj uzimaju aktivnog učešća, o čemu svjedoče i njemački dokument od 13. juna 1942. godine:

Borbena grupa “Zapadna Bosna” [...] d.) Grupe za zaprečavanje: lojalni četnici pod njemačkim vođstvom napreduju iz Bronzanog Majdana prema sjeverozapadu. Neprijatelj kod Piskavice opkoljen. Na sjeveru i zapadu nikakvi posebni događaji.[63]

– Dnevni izvještaj Paula Badera, glavnokomandujućeg generala u Srbiji za 13. juni 1942. godine

Pored zaprečavanja, četnici su učestvovali i u napadnim operacijama, o čemu svjedoči nemački izveštaj od narednog dana:

Borbena grupa “Zapadna Bosna” [...] c.) Grupe za zaprečavanje: Hrvatske jedinice, naslonjene na grupu “Fric”, preuzele obezbjeđivanje Banje Luke sa zapada. Neprijatelj drži visove sjeverno i sjeverozapadno od Bronzanog Majdana. Napad nacionalnih četnika na ove visove u toku. Uspostavljena veza sa hrvatskim dobrovoljcima kod Sanskog Mosta i sa nacionalnim četnicima iz Bronzanog Majdana kod Debeljaka.[64]

– Dnevni izvještaj generala Paula Badera od 14. juna 1942.

Tokom protivpartizanske operacije na Kozari od 10. juna do 30. jula 1942, okupatorske snage ubile su oko 20.000 mještana, a deportovano je 68.600 ljudi, među kojima je bilo 23.500 djece.[7] Od toga se na Kozaru nije vratilo oko 35.000 ljudi, među kojima 11.000 djece do 14 godina.[7]

Literatura

Knjige

  • Bašić, Rade (1969). Doktor Mladen. Beograd: Narodna armija.  (COBISS)
  • Tomasevich, Jozo (1979). ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945 (Stanford University Press 1975). Zagreb: Sveučilišna naklada Liber. 
  • Latas, Branko; , Milovan Dželebdžić (1979). ČETNIČKI POKRET DRAŽE MIHAILOVIĆA. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod. 
  • Todić, Drago (2014). „Kozara – simbol ljepote, otpora i stradanja”. u: Lukić, Vladimir (sr). Zločini genocida Nezavisne države Hrvatske na Kozari i u Potkozarju u Drugom svjetskom ratu. Banja Luka: Udruženje "Jasenovac-Donja Gradina“. str. 55—59. Pristupljeno 29. 3. 2023. 

Dokumenti

  • Izvještaj Okružnog komiteta KPJ za Jajce od 20 februara 1942 god. Pokrajinskom komitetu KPJ za BiH o političkom radu i četničkom rovarenju u 3. krajiškom NOP odredu
  • Izvještaj štaba 3. krajiškog NOP odreda od 2 marta 1942 god. Operativnom štabu NOP odreda za Bos. Krajinu o izdajničkom držanju četnika prilikom napada na Mrkonjić Grad
  • Izvještaj političkog komesara 3. krajiškog NOP odreda od 3 marta 1942 god. Operativnom štabu NOP odreda za Bos. Krajinu o političkim posljedicama neuspjelog napada na Mrkonjić Grad
  • Proglas Okružnog komiteta KPJ za Majevicu i štaba Majevičkog NOP odreda od februara 1942 god. povodom napada majevičkih četnika na štab odreda
  • Zapisnik o pregovorima predstavnika Majevičke četničke grupe i komandanta 3. domobranske divizije od 30. maja 1942. o saradnji sa vlastima NDH

Reference

  1. ↑ Branko Latas, Milovan Dželebdžić: ČETNIČKI POKRET DRAŽE MIHAILOVIĆA
  2. ↑ 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 ISTOČNA BOSNA U NOR-u – SJEĆANJA UČESNIKA, knjiga 2.
  3. ↑ Nikola Milovanović - DRAŽA MIHAILOVIĆ
  4. ↑ 4,0 4,1 Jozo Tomasevich: CETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945
  5. ↑ NARA, T501, Roll 248, frame no. 000289.
    (njem. "Sperrgruppen: Loyale Cetniks unter deutscher Führung von Bronzani Majdan im Vorgehen nach NW. Feind bei Piskavica wird eingeschlossen. Nord und West keine besonderen Ereignisse.")
  6. ↑ NARA, T501, Roll 248, frames no. 000298—000299.
    (njem. "Sperrgruppen: Kroat. Verbände haben in Anschluss an Gruppe "Fritz" die Sicherung W Banja Luka nach W übernommen. Höhen N und NW Bronzani Majdan feindbesetzt. Angriff nationaler Cetniks auf diese Höhen in Durchführung. Verbindung zwischen kroat. Freiwilligen bei Sanski Most und nationalen Cetniks in Bronzani Majdan bei Debeljak hergestellt.")
  7. ↑ 7,0 7,1 7,2 Todić 2014: str. 57
  8. ↑ Po Bosni se podignula raja
  9. ↑ 9,00 9,01 9,02 9,03 9,04 9,05 9,06 9,07 9,08 9,09 9,10 9,11 9,12 9,13 9,14 9,15 9,16 9,17 9,18 9,19 9,20 9,21 9,22 9,23 Branko Latas, Milovan Dželebdžić: Četnički pokret Draže Mihailovića 1941-1945
  10. ↑ Arhiv VII, Ca, k. 231, reg. br. 1/12 (Izveštaj komande Višegradskog četničkog odreda od 11. januara 1942. komandantu Operativnih jedinica Istočne Bosne i Hercegovine)
  11. ↑ Arhiv VII, Ča, k. 232, reg. br. 1/1 (BH-X-23O) - Izveštaj delegata četničkih odreda na području Višegrada, Foče i Rogatice od 15. januara 1942. o sporazumu sa nemačkom i italijanskom komandom u Višegradu
  12. ↑ Izveštaj Opunomoćenog nemačkog komandanta u Srbiji od 5. februara 1942. komandantu Jugoistoka o toku pregovora s majorom Dangićem u Beogradu
  13. ↑ Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII - nemački dokumenti - knjiga 2, strana 303-304.
  14. ↑ https://znaci.org/00001/219_4.pdf
  15. ↑ https://znaci.org/00001/219_4.pdf
  16. ↑ Mikrofilm br. T-314, rola 1457, snimci 702-704, 711-712.
  17. ↑ Jozo Tomasevich: ČETNICI U DRUGOM SVJETSKOM RATU 1941-1945, poglavlje SLUČAJ MAJORA DANGIĆA
  18. ↑ AVII, Četnička arhiva, reg. br. V-H-V-1856/1.
  19. ↑ Milan Borković, Kontrarevolucija u Srbiji: Kvislinška uprava 1941-1944, I-II, Beograd, 1979. Arhivirano 2022-09-04 na Wayback Machine-u, str. I/276.
  20. ↑ 20,0 20,1 Izveštaj Opunomoćenog komandanta u Srbiji od 11. februara 1942. komandantu Jugoistoka o toku pregovora s majorom Dangićem u Beogradu
  21. ↑ Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XII - nemački dokumenti - knjiga 2, strana 111
  22. ↑ 22,0 22,1 22,2 Zapisnik sa konferencije četničkih odreda sa područja doline Vrbasa od 7. juna 1942. o organizaciji odreda, sadejstvu u akcijama protiv NOP-a i saradnji sa NDH
  23. ↑ Saslušanje okrivljenog Rade Radića
  24. ↑ 24,00 24,01 24,02 24,03 24,04 24,05 24,06 24,07 24,08 24,09 24,10 24,11 24,12 24,13 24,14 24,15 24,16 24,17 24,18 24,19 24,20 24,21 24,22 24,23 24,24 24,25 24,26 24,27 24,28 24,29 24,30 24,31 Kosta Nađ: 1942. (poglavlje Kriza)
  25. ↑ Narodni heroji Jugoslavije tom I (odrednica Simo Šolaja), Beograd: Narodna knjiga. 1982.
  26. ↑ AVII Chetnik Collection, box 222, facs. 5, doc. 23.
  27. ↑ Dr. Marko Hoare: The Chetniks and the Jews
  28. ↑ 28,0 28,1 28,2 28,3 28,4 28,5 Dr Rasim Hurem, Kriza NOP-a u Bosni i Hercegovini
  29. ↑ VUKOSAVCI – napad četnika na štab Majevičkog partizanskog odreda
  30. ↑ https://znaci.org/odrednica.php?slug=majevicki-partizanski-odred
  31. ↑ https://znaci.org/odrednica.php?slug=majevicki-partizanski-odred
  32. ↑ ZAPISNIK O PREGOVORIMA PREDSTAVNIKA MAJEVIČKE ČETNIČKE GRUPE I KOMANDANTA 3. DOMOBRANSKE DIVIZIJE OD 30. MAJA 1942. O PRIZNAVANjU NDH I SARADNjI SA VLASTIMA NDH, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 91
  33. ↑ Izvještaj Okružnog komiteta KPJ za Jajce od 20 februara 1942 god. Pokrajinskom komitetu KPJ za BiH o političkom radu i četničkom rovarenju u 3. krajiškom NOP odredu
  34. ↑ 34,0 34,1 Izvještaj štaba 3. krajiškog NOP odreda od 2 marta 1942 god. Operativnom štabu NOP odreda za Bos. Krajinu o izdajničkom držanju četnika prilikom napada na Mrkonjić Grad
  35. ↑ Zapisnik sa konferencije četničkih odreda sa područja doline Vrbasa od 7. juna 1942. o organizaciji odreda, sadejstvu u akcijama protiv NOP-a i saradnji sa NDH
  36. ↑ 36,0 36,1 „Nikola Milovanović - Draža Mihailović - Preko Zločina U Izdaju”. Znaci.net. Pristupljeno 26. 09. 2010. 
  37. ↑ Trikić & Repajić 1982: str. 291 sfn error: no target: CITEREFTrikićRepajić1982 (help)
  38. ↑ Bašić 1969: str. 141–156
  39. ↑ Drago Karasijevic: PETI UDARNI KORPUS NOVJ
  40. ↑ Bašić 1969: str. 17–20
  41. ↑ 41,0 41,1 41,2 41,3 Hronologija narodnooslobodilačkog rata 1941-1945
  42. ↑ ODNOSI IZMEĐU BOSANSKIH ČETNIKA I DRAŽE MIHAILOVlĆA
  43. ↑ Nevenka Petrić (2004). I zvijezde smo dosezali – III revolucionarni omladinski pokret srednje bosne 1941-1945. Beograd: Futura. ISBN 86-83691-08-Х. 
  44. ↑ 44,0 44,1 44,2 44,3 44,4 44,5 Sarajevo u revoluciji
  45. ↑ 45,0 45,1 45,2 ISTOČNA BOSNA U NOR-u, knjiga 1.
  46. ↑ Saradnja četnika sa okupatorom
  47. ↑ 47,0 47,1 47,2 Kriza odreda
  48. ↑ https://znaci.org/dogadjaj.php?br=12011
  49. ↑ Kalinovički partizanski odred
  50. ↑ http://www.znaci.org/00001/4_14_1_82.htm Arhivirano 2023-03-23 na Wayback Machine-u Predlog štaba Ozrenskog četničkog odreda od 10. maja 1942. komandantu 4. domobranske divizije za sastanak radi sklapanja sporazuma o saradnji u borbi protiv NOP
  51. ↑ ZAPISNIK O SPORAZUMU PREDSTAVNIKA ČETNIČKOG ODREDA »KOČIĆ« I NDH OD 27. APRILA 1942. O PRIZNAVANjU VLASTI NDH I SARADNjI U BORBI PROTIV NOP-a, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 74
  52. ↑ Arhiv VII, Ca, k. 234, reg. br. 3/2
  53. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_74.htm
  54. ↑ https://www.znaci.org/00001/4_14_1_74.htm
  55. ↑ PREDLOG ŠTABA OZRENSKOG ČETNIČKOG ODREDA OD 10. MAJA 1942. KOMANDANTU 4. DOMOBRANSKE DIVIZIJE ZA SASTANAK RADI SKLAPANjA SPORAZUMA O SARADNjI U BORBI PROTIV NOP, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 82
  56. ↑ ZAPISNIK O SPORAZUMU IZMEĐU PREDSTAVNIKA OZRENSKOG, TREBAVSKOG I ODREDA »KRALj PETAR II« I NDH OD 28. MAJA 1942. O SARADNjI U BORBI PROTIV NOP-a U ISTOČNOJ BOSNI, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 89
  57. ↑ DODATAK ZAPISNIKU O SPORAZUMU IZMEĐU OZRENSKOG I TREBAVSKOG ČETNIČKOG ODREDA I PREDSTAVNIKA NDH OD 28. MAJA 1942. SAČINjEN 9. JULA 1942. GODINE, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 117
  58. ↑ ZAPISNIK O PREGOVORIMA PREDSTAVNIKA MAJEVIČKE ČETNIČKE GRUPE I KOMANDANTA 3. DOMOBRANSKE DIVIZIJE OD 30. MAJA 1942. O PRIZNAVANjU NDH I SARADNjI SA VLASTIMA NDH, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 91
  59. ↑ ZAPISNIK O SPORAZUMU IZMEĐU PREDSTAVNIKA ČETNIČKOG ODREDA »BORJE« I NDH OD 9. JUNA 1942. O PRIZNAVANjU SUVERENITETA NDH I O SARADNjI U BORBI PROTIV NOP-a, Zbornik dokumenata i podataka NOR-a, tom XIV (četnički dokumenti), knjiga 1 (1941. i 1942. godina), Vojnoizdavački zavod, Beograd - dokument broj 103
  60. ↑ https://znaci.org/dogadjaj.php?br=12011
  61. ↑ Zapisnik sa konferencije delegata četničkih odreda istočne i zapadne Bosne održane 1. i 2. jula 1942. o osnivanju Glavnog štaba bosanskih četničkih odreda i odnosima prema NDH
  62. ↑ Fikreta Jelić Butić: ČETNICI U HRVATSKOJ 1941-1945, poglavlje PRVE AKCIJE OKO SPORAZUMIJEVANJA USTAŠKOG REŽIMA I ČETNIKA
  63. ↑ NARA, T501, Roll 248, frame no. 000289.
    (njem. "Sperrgruppen: Loyale Cetniks unter deutscher Führung von Bronzani Majdan im Vorgehen nach NW. Feind bei Piskavica wird eingeschlossen. Nord und West keine besonderen Ereignisse.")
  64. ↑ NARA, T501, Roll 248, frames no. 000298—000299.
    (njem. "Sperrgruppen: Kroat. Verbände haben in Anschluss an Gruppe "Fritz" die Sicherung W Banja Luka nach W übernommen. Höhen N und NW Bronzani Majdan feindbesetzt. Angriff nationaler Cetniks auf diese Höhen in Durchführung. Verbindung zwischen kroat. Freiwilligen bei Sanski Most und nationalen Cetniks in Bronzani Majdan bei Debeljak hergestellt.")

Vidi još

  • p
  • r
  • u
Sukobljene
strane
Wehrmacht • Italijani (do 1943.)  • Bugari (do 1944.)  • Ustaše i Domobrani • Nedićevci i Ljotićevci • Četnici ili JVuO (počeli kao Saveznici)  • Slovenski domobrani • Balisti
Vođe
i vojskovođe
Tok rata

Dražgoše • Gušenje ustanka u istočnoj Bosni (Igmanski marš) • Borbe za Istočnu Bosnu • Prijedor • Petrova gora • Treća ofanziva (Trio, Antipartizanska ofanziva u Crnoj Gori) • Četnički pučevi u Bosni • Kozara • Vlasenica • Pohod u Bosansku krajinu • Udbina • Kupres • Livno • Mrkonjić Grad • Gojlo • Jajce • Ljubljanska pokrajina • Albia • Fruška gora • Velika Kapela • Alfa • Kopaonik • Bijela • Beta • Glina • Bihać • Bosanski Novi • Sanski Most • Majur
Teslić • Okučani • Weiss (Weiss I, Weiss II) • Neretva (Prozor, Jablanica, Konjic, Gornji Vakuf, Proboj) • Prodor NOVJ u Hercegovinu • Braun • Drina • Teufel • Prodor NOVJ u Crnu Goru • Lika • Schwarz (Razoružanje četnika, Sutjeska) • Velika Kladuša • Vlasenica • Paula • Zvornik • Varaždin • Lepenica • aerodrom Rajlovac • Bugojno • Neštin • Kapitulacija Italije (Osovina, Split, Romelova ofanziva, Istra) • Zrin • Tuzla • Ofanziva JVuO • Prijepolje • Kolašin • Višegrad • Zenica • Travnik • Štampetov most • Balkanski klanac • Sanski Most • Jesenji pljusak • Virovitica • Koprivnica • Traufe • Glina • Nemačka zimska ofanziva • Ziethen • Kugelblitz (Prijepolje) • Panter • Snežna oluja • Banja Luka
Huk šume • Napfkuchen • Prvi prodor NOVJ u Srbiju (Ivanjica) • Buktinja • Čaglin • Drežnica • Falkenjagd • Februarski pohod • Pik • Bura • Hajka • Popovo polje • Dachstein • Drugi prodor NOVJ u Srbiju • Nemačka ofanziva u istočnoj Bosni • Braunšvajg • Cazin • Lomnica • Korčula • Martin Brod • Prolećna ofanziva • Ljubija • Šolta • Šah • Drvar • Brač • Delnice • Podgorač • Čazma • Blitz • Denkerk • Bosiljevo • Toplica-Jablanica • Sniježnica-Trusina • Muholovka • Röslein • Andrijevica • Treći prodor NOVJ u Srbiju (Kopaonik) • Durmitor • Brezna • Savezničko bombardovanje (Vazdušni most, Ratweek) • Jelova gora • Dunavski vilenjak • Prijedor • Cazin • Banja Luka • Brač • Hvar • Valjevo • Aranđelovac • Cirkus • Trebinje • Niš • Kruševac • Beograd • Sremski front • Kosovo • Mostobran Kraljevo • Prilep • Draufgänger • Travnik • Cazin • Batina • Koprivnica • Našice • Knin • Proboj Armijske grupe E (Proboj iz Srbije, Proboj kroz istočnu Bosnu, Sjemeć, Proboj iz Crne Gore, Zeleni put II) • Četnička ofanziva u istočnoj Bosni • Virovitički mostobran • Decembarska ofanziva
Nemački protivudar • Travnik • Zimska oluja • Vukodlak • Mostar • Rübezahl • Bolman • Kraj zime • Majska oluja • Sarajevo • Četnička dejstva u Bosni • Lijevča polje • Karlovac • Rijeka • Trst • Zagreb • Zelengora • Završne operacije u Sloveniji • Blajburg • Odžak
Ratni zločini
(spisak osuđenih)
Jasenovac • Sajmište • Banjica • Ciglana • Jadovno • Jajinci • Topovske šupe • Stara Gradiška • Šabac • Niš • Lepoglava • Jastrebarsko